Varljivо leto ’68 – priča o nama

Autor: Marko Šović

Film Varljivo leto ’68 oslikava život jedne provincijske srpske porodice u toj istorijski značajnoj godini. Klasik jugoslovenske kinematografije snimljen je u režiji Gorana Paskaljevića 1984. godine, a obnovljen digitalnom restauracijom  Jugoslovenske kinoteke, 2018. godine.

Film u središte naše pažnje postavlja sudbinu maturanta Petra (Slavko Štimac) u njegovoj „potrazi za ljubavlju“. Petra u toj misiji od početka do kraja vode nagoni i „dedina krv“, ali istovremeno i čistota nevinosti, iskrenost i naivnost. Svu Petrovu stvarnost ispunjava žena, i žena kao takva i uvek jedna u koju je zaslepljeno zaljubljen. Sve drugo, za Petra, kao i da ne postoji, ukoliko ne može biti upotrebljeno sa ciljem ostvarenja ljubavne želje. 

Petar je iskreni romantik i intuitivni džentlmen. Njegova mladalačka zaljubljenost baš zato što je takva i jeste toliko supstancijalna i prezentna, da je Petru prosto nepojmljivo da ona može biti neuzvraćena. To ga vodi iz jedne u drugu komičnu i u ljubavnom kontekstu tragičnu situaciju, a gledaoca baš ta iskrenost, uvlači u praćenje dešavanja.

Petrova potraga za ljubavlju paralelna je sa njegovim polaganjem maturskog rada na temu marksizma. Temu je odabrao zbog zanosne nove profesorice. Ispunjenje snova njegovog oca Veselina (Danilo Bata Stojković), skorojevića u Savezu Komunista, da njegov sin maturira na temi marksizma pretvoriće se u noćnu moru kada Petar odluči da namerno ne odbrani rad, jer ga je profesorica izneverila u ljubavnom pogledu. Potencijalna bruka  utoliko je veća baš zbog izabrane teme.

Veselin se nalazi u delikatnoj situaciji jer  postavši član partije zarad napredovanja u službi, ne sme sebi dozvoliti da ima „nevaspitanog sina“ koji „diše u vrat“ udatim ženama, a naročito ne onog koji nije položio marksizam „koji prožima svaku poru našeg društva“, marksizam koji predstavlja devizu ideološke podobnosti.

U život ove porodice usput je umešan i Cile, student marksizma kojeg Veselin unajmljuje da drži privatne časove Petru. Međutim, Ciletova pojava još više doprinosi tenziji jer njegova interpretacija marksizma jasno nalaže moralnu obavezu pružanja političke podrške studentskim protestima koji se u tom trenutku odvijaju u Beogradu. Ovoj podršci se pridružuje i Petrova sestra Vladica (Ivana Mihić).

Paskaljević se i sam služi marksističkim shvatanjem dijalektike kako bi zaplet filma i sudbinu porodice u zabačenoj provinciji izgradio na temeljima uticaja materijalnih političko-ekonomskih okolnosti ili onoga što bi idealisti nazvali „duh vremena“. 1968 godina nije uzalud u naslovu. Više puta tokom filma na TV-u porodice Cvetković možemo videti izveštaje sa studentskih protesta u francuskoj i u Beogradu, izveštaje o Vijetnamskom ratu itd.

Paskaljević, dakle, od nas zahteva da razumemo pitanje epohe i kontekstualni okvir društvenih dešavanja kako bi nam dočarao njihov uticaj na prosečnu jugoslovensku porodicu i idilični život mediokritetske sredine. Zašto je onda značajna i filmski inspirativna ta 1968. godina?

1968. godinu obeležili su masovni protesti Pokreta za civilna prava i otpor nastavku Vijetnamskog rata u Americi kao i studentski protesti širom Evrope sa raznovrsnim socijalnim i ekonomskim zahtevima. Na evropskom tlu, najupečatljiviji su bili protesti francuskih studenata prevođeni pripadnicima Situacionističkog pokreta koji su pod parolom „svu vlast mašti“ ulazili u oštre sukobe sa policijom.

Talas demonstracija sa zapada nije zaobišao ni Jugoslaviju. Nosioci ovog dešavanja bili su studenti koji su u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu ustali protiv mera dalje liberalizacije usvojenih na Brionskom plenumu 1965. godine, a koje su za kratko vreme produbile socijalne i klasne nejednakosti i ojačale „socijalističku“ ili „crvenu“ buržoaziju.

Studentski protest je od početka bio obeležen levičarskim ideološkim predznakom, nošene su parole i pevane pesme zakletve Titu i Partiji. Studenti i profesori koji su ih podržavali, smatrali su da se primenom uvedenih ekonomskih mera skreće sa puta Titovog samoupravljanja. Studenti su se zabarikadirali u Univerzitetu kojeg su nazvali „Crveni Univerzitet Karl Marks“ i sukobe pre svega vodili sa policijom i policijskim strukturama, dok su zvanični politički kanali čekali na Titov sud.

Takva je, dakle, politička atmosfera koju je na filmskom platnu ovekovečio Paskaljević, dajući nam time ključ za razumevanje likova prikazanih na filmu.

Sa jedne strane su Petrovi roditelji, u prvom redu njegov otac koji simboliše pandurski karakter rigidnih stavova, podržan od strane supruge – majke i domaćice koja zna svoje mesto. On je posledično tragikomična figura perioda naglih društvenih promena i posleratne obnove. Predstavnik je generacije koja se kune u marksizam a u stvari je još uvek konzervativna, sopstvenički raspoložena i veoma slabo ili nikako ideološki obrazovana. To je generacija koja je nepoverljiva prema sistemu koji sama pristaje da gradi. I ne javlja se na telefon da vodi razgovor o udicama. Ipak, bolje je ne upecati se. I nosi televizor u podrum, da se odmori.

Sa druge strane su Cile i Petrova sestra, predstavnici nove generacije, koja je bolje razumela svoju ulogu nosioca društvenog progresa, oni kritikuju socijalizam jer nije dovoljno socijalistički, oni su uočili da društveni rezultat nije dovoljno na tragu sopstvenog proklamovanog ideološkog cilja. Njihov bunt je izraz realnih klasnih i materijalnih nejednakosti koji je vešto instrumentalizovan za političku afirmaciju nove generacije.

Izvan njih, preostaje nam Petar – heroj naše priče, na prvi pogled jednodimenzionalni karakter, nezainteresovan za bilo šta osim za ostvarenje bioloških poriva. Ipak, kroz Petrov lik predstavljeno je nešto više. U njegovoj potrazi za ljubavlju, iznad vulgarnog materijalizma prostih fizioloških procesa i nagona, izvan bespuća idealizovane poetske ljubavi – Paskaljević nam daje običnog čoveka koji u pravom ili prenesenom značenju samo traži svoju ljubav i svoju sreću, želeći da ostane van rešavanja pitanja epohe, krize kapitalizma na zapadu i krize revizionizma na istoku.

Petru se kao izlaz iz situacije, umesto aktivizma ili stoicizma, nudi filozofija njegovog dede „živi svaki dan kao da je poslednji“ filozofija uz pomoć koje on na trenutak pronalazi ljubav i doseže cilj, samo da bi naučio da dan ipak nije poslednji, da je svanulo jutro a Čehinju odvezao voz. Petar se tako opet našao tamo odakle je i krenuo – pred zadatkom da položi marksizam.

Najveća vrednost umetničkih dela otkriva se u vremenu u kome ostaju relevantna. Gledajući ovaj film na početku treće decenije 21. veka teško se odupiremo utisku da smo i mi tamo odakle smo krenuli. Umesto „Civil rights movement“-a u SAD-u nastupa „Black Lives Matter“, studenti se u Fancuskoj, sada u savezu sa „žutim prslucima“, tuku sa policijom podjednako žestoko kao i 1968. Vijetnam nije najaktuelnije ratište ali ima dovoljno drugih imperijalističkih intervencija koje su u toku. Nisu li pre samo par godina studenti u Beogradu i Zagrebu blokirali fakultete i sa istim žarom otkrili marksističku filozofiju politički sazrevajući u žaru klasne borbe?

Svet se ponovo blokovski deli. Opet se govori o krizi kapitalizma na zapadu i krizi revizionizma na istoku. I mi smo na istom zadatku kao i Petar, i pred istim pitanjem – hoćemo li zaista već jednom naučiti taj marksizam kako valja?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *